Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu gde je završio gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije. Radio je kao nastavnik u Čačku, Skoplju i Solunu.

U svom rukopisu s kraja 19. veka Miloš opisuje avanturističko pešačenje na kojem se realac VII godine Užičke gimnazije, po prvi put upoznaje sa lepotama svoga kraja. Pored prelepih opisa krajolika, prirode i ljudi tog doba, Miloš se u svom rukopisu bavi i srpskim nacionalnim pitanjem, odnosom Evrope prema Balkanu, pa čak ekološkim problemima.

Naslovna strana rukopisa: „Po Užičkom okrugu. Putničke crte“. Ispod, na levoj strani: „u Užicu 1891. god.“; na desnoj: „Mil. Perovića, realca VII god.“ Rukopis je pisan mastilom crnim i ljubičastim na listovima đačke sveske, naknadno prošivanjem spojenim.

Okrugle zagrade u ovom rukopisu pripadaju priređivaču.

 

PO UŽIČKOM OKRUGU

Putničke crte

 

Ništa nije lepše nego putovati i to putovati ne kakim poslom, nego samo radi uživanja, radi odmora i to u kakvom veselom društvu, kao što je n. pr. đačko. I ja sam u jednom takvom društvu putovao.

Još pred Petrovdan počeli smo se nas nekoliko dogovarati da odma posle Petrovadne putujemo, pa kako nas je bilo poviše, to se nikako nismo mogli složiti kuda da idemo. Jedan je hteo da ide preko Čačka i Kraljeva na Kopaonik. Drugi: preko Valjeva i Loznice u Šabac, a odatle Savom u Beograd. A najviše ih je bilo koji su hteli da prođu Užički okrug. Ovih poslednjih bilo je svega pet, a među njima bio sam i ja. Naše se društvo sastojalo iz tri realca, jednog pravnika i jednog učitelja. Bio sam veseo, radovao sam se što ću u društvu putovati i tako poznati okolinu svog rođenog mesta.

30.Juna, posle podužeg iščekivanja krenemo se oko 9 časova izjutra putem koji vodi iz Užica preko Terazija. Bilo nas je svega petorica. Svaki je nosio svoje stvari. Jedan ih potrpao u torbu, drugi prebacio štap preko ramena pa o njega obesio mahramu sa stvarima. Ja sam imao belu vojničku torbu o ramenu u kojoj sam pored knjige za pribeleške i dve zabavne knjige imao još i drugih sitnica, kao: jednu čistu košulju, dve do tri mahrame, ubrus, češalj itd.

Bili smo svi vrlo veseli. Kad izađosmo iz varoši, sviranju i pevanju ne beše kraja. Sobom smo bili poneli: jednu violinu i jednu flautu te smo čas svirali čas pevali.

Jutro beše vrlo prijatno. Vrućina nam ni malo ne dosađivaše, jer sunce beše zašlo za oblake a blagi tihi povetarac pirkaše te nas rashlađivaše.

Ja kao da sam krila dobio. Više godina nisam se nigde od kuće makao a sad mi se dala prilika da u ovom lepom i veselom društvu provedem izvan kuće putujući – što sam najviše i želeo – nekoliko dana. Zaista i jest lepo putovati, a osobito za đake koji u putovanju nalaze odmora od dugog trudnog školskog rada – u svežem i čistom planinskom vazduhu, kome nije ni približan onaj zagušljivi i po zdravlje omladine štetni sobni vazduh.

Što se sve više odmicasmo od Užica, društvo postajaše sve veselije. Nismo hitali. Na više smo se mesta odmarali i svaki čas zastajkivali te posmatrali okolinu. Uz put smo svraćali onde gde smo imali što lepše videti te tako jedva posle 2 i 1/2 sahata dođemo u Stapare i sed(n)emo kod crkve da se odmorimo. Posle odmora razgledamo malo okolinu. Crkva beše vrlo stara i prekrivena šindrom koja je sasvim trula tako da je na više mesta trava porasla po njoj. U velikoj porti ne beše – kao ni u crkvi – nikoga, samo 2-3 praseta guričahu i pasahu travu. Sofre behu u najvećem neredu, mnoge oborene a na mnogima behu daske otkovane i razbacane po porti. Sve beše tako kao da je tu bila kakva velika bitka. Ostavivši tu tako zanemarenu crkvu krenemo se dalje, pa pošto prođemo jednu veliku i vrlo lepu mehanu, ustavimo se da ručamo kod jedne polumutne vode, koja beše u nekom starome trulom koritu. Bili smo vrlo gladni jer od Užica dovde nismo ništa okusili. Sednemo na meku zelenu travu, koja nam sada beše čaršav i met(n)emo na nju hleba, slanine, pršute i luka. Jeli smo ne može krasnije biti i taj tako prosti ručak bolje nam je prijao nego da smo ručali đe god u najboljoj gostionici kakve velike varoši. Pošto tako slatko ručamo, kao malo kad, još slađe se napijemo one polumutne vode. Neću biti roda i pričati šta sam i kako sam đe jeo, ali ovo pomenuh samo zato da ti, čitaoče, vidiš kako je prijatno i korisno ići po čistom vazduhu, kako je prijatno jesti pod kakvim granatim drvetom gledajući divnu i kitnjastu prirodu.

(Putničke crte su nastale s namerom da budu štampane. Osim apostrofiranja čitaoca, o tom svedoče i brojne redaktorske intervencije autora. Putničke crte, koliko se zna, nisu štampane do sada.)

Posle dužeg odmora krenemo se, okrepljeni i veseli dalje sve pevajući i šaleći se.

Pošto prođemo selo Ročnjak u kome imaju 3 vrlo velike mehane a škole ni jedne, dođemo u selo Biosku u kome ima jedan vruć izvor nazvat od naroda Bioska banja. Od puta do Banje ima skoro 1/2 sahata te zbog toga dvojica od drugova – koji su bili prilično umoreni, odu dalje ka školi a mi ostali pođemo da vidimo banju. Uz put nam seljaci kazaše da je voda usahnula sa svim ali mi opet pođemo da bar vidimo to mesto.

Išli smo niz brdo dok se spuštismo u dolinu reke Đetinje koja tuda protiče. Dolina ta vrlo je pitoma ali su usevi opet vrlo hrđavi zbog grada koji je po celom okrugu veliku štetu načinio.

Pošto prođemo pored poviše stanova koji su bili prućem opleteni i blatom izlepljeni, pređemo mostom preko Đetinje i dođemo na mesto gde je bila nekada banja. Ona se nalazi sa svim blizu Đetinje čija se voda meša sa toplom banjskom vodom te je tako kvari.

Voda beše zaista usahla i ne beše ni kapi nad patosom. Ne imajući šta mnogo gledati mi se vratimo sve pored Đetinje u školu gde nas ona dva druga veselo dočekaju vičući nas i mašući maramicama još iz daleka, jer i posle tako kratkog rastanka bili smo poželeli jedni druge.

Škola je velika, prostrana i prilično lepa. Odmah do škole je i crkva koja je nešto malo ljepša nego u Staparima. I ova crkva beše zatvorena te tako ne mogosmo ući unutra i razgledati je. Pred crkvom ima zvonara sa 3 zvona od kojih je najveće vrlo jasno i čuje se vrlo daleko.

Tu smo dugo sedeli i odmarali se, ne mogući se dovoljno napiti one hladne i divne planinske vode, a zatim pođemo sve polako putem u Kremna. Put beše vrlo lep a okolina veoma živopisna. S obadve strane puta dižu se guste zelene šume, a dalje na brdima pastiri čuvaju svoja bela stada. Rekao bih da se cela okolina veseli, svaki cvet, svako drvo, svaki žbun raduje se i uživa veseli i slobodni život kojim ga je priroda obdarila. Tihi vetrići bruje te zamahuju polagano mirisne grančice na zelenom šumskom drveću na kojima kos izvija svoje vesele melodije koje se divno slažu sa brujanjem bistroga šumskog potočića. Gore pak na brdima obraslim bujnom tavnom travom pasu stada belih ovaca pored kojih čobani i čobanice zanosno pevaju a njihova pesma opet složila se sa medenicom koja polagano kuca na kakvom ovnu ili jagnjetu ljubimcu pastirkinom. Sve to utiče na putnika tako da nije u stanju opisati i mi svi ućutasmo čitajući svako knjigu prirode, posmatrajući i diveći se tom čarobnom primamljivom idilskom životu.

Išli smo polagano napred. Sunčevi zraci iščezoše već i sa najvećih vrhova okolnih brda. Presta pesma pastira jer veče razmahivaše sve više i više svojim crnim krilima donoseći ujedno sobom tihi povetarac koji nam rashlađivaše zagrejane i uzbuđene grudi. Veče se spuštaše a na zapadu nesta crvenila koje osijavaše jedan deo plavog svoda nebeskog. Na posletku tiha i blaga noć zavi sve u crnu koprenu svoju, kad mi stigosmo pred mehanu gde nas veselo dočekaju. Iako smo uveče sedeli sa novim društvom veseleći se do neko doba, opet sutradan probudih se rano i skočih iz postelje. Otvorim prozor a čist svež vazduh jurnu u sobu i razvedri me u tili čas. Pogledam na divnu poljanu čiji izgled s prozora beše još veličanstveniji. Sunce još ne beše ogranulo, a jutro beše veoma divno. Čini mi se nikad svežiji i čistiji vazduh nisam udisao. Postajah malo na prozoru gutajući čisto sveži vazduh. Malo zatim i sunce izađe i obasja prostrano polje zajedno sa svima brežuljcima i seocima unaokolo.

Pošto ustanu i ostali drugovi, odemo svi zajedno na vodu da se umijemo. Voda je vrlo hladna; bistra kao kristal a providna kao staklo.

Pre no što htedosmo poći odemo da vidimo Karađorđev šanac i Rimsko groblje. Posle 1/4 sahata oda uz brdo dođemo na šanac koji je dosta prostran i koji je na takvom divnom mestu da se ne može zamisliti. Sa njega se na sve 4 strane gleda sve u teme kao sa kakve visoke kule. Zaista, kad se vide dela samo ove vrste besmrtnoga Karađorđa moramo se diviti duhu i bistrini uma ovoga prostog seljaka. Karađorđe je vrlo popularan u narodu i narod ga smatra kao najvećeg i najmudrijeg junaka srpskog novog doba i svaki je seljak pun priča o njemu. U Čajetini u zlatiborskom srezu čuli smo od jednoh seljaka i jednu pesmu o njemu koja kazuje kako je zajedno sa Birčanin Ilijom postao junak. Tu pesmu nisam nikad pre čitao niti čuo, a učitelj koji je s nama išao prepisao je govoreći da ona nije nigde štampana, a tako lepa pesma da propadne bila bi šteta.

Docnije ja sam tu istu čuo i u Užicu od jednog najboljeg pevača i on nam kaza da ju je pevao još pre tri godine.

(Pesma Kako su Karađorđe i Birčanin Ilija postali junaci nije registrovana ni u jednoj do sada poznatoj antologiji narodne epske poezije. Vidi: B. Krstić, Indeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena, Beograd 1984.)

Pored toga šanca imaju još tri druga ali oni su – po pričanju naroda – zidani za vreme poslednja dva srpsko-turska rata a tada je i „Karađorđev šanac“ bio opravljen jer vreme je na njemu već bilo pokazalo: da je sve ono što čovek stvori slabo i prolazno i da je samo vreme stalan rušilac koji će na mesto mnogih stvorova ruku čovečijih ostaviti samo po koju rpu kamenja koju će možda drugi ljudi odneti da zidaju opet drugo što koje će možda biti dugotrajnije ali opet ne večito jer je sve ništavno i prolazno.

(Deo koji sledi izostavili smo smatrajući da u inače početničkom školskom radu Perovićevom predstavlja raspričanost na temu o ljudskoj prolaznosti. Osim o Perovićevoj ranoj sklonosti ka kontemplaciji, izostavljeni redovi nemaju značajnih činjenica koje bi se odnosile na ovo zanimljivo putovanje.)

Stojeći više ovih ladnih ploča udubljeni u misli i zaboravismo da vreme prolazi, da nam treba dosta do mraka preći.

A pošto naposletku i ovim starim grobovima i velikom Karađorđevom šancu rekosmo zbogom, odemo u mehanu gde doručkujemo, a zatim pođemo u Bajinu Baštu ispraćeni poznanicima koje stekosmo za jedno veče. Pređemo selo Konjsku rijeku i dođemo u Kaluđerske bare gde je veliko imanje manastira Rače. Tu nas iguman manastira koji se tu desio dobro ugosti sa „koliko je bog dao“, i odma se odatle krenemo dalje sve kroz samu smrčevu i borovu šumu.

Dugo smo se verali silazeći niz jedno brdo koje je tako obraslo šumom da ni sunčani zraci nisu mogli da nađu bar malo otvora kroz koji bi svoje željne poglede bacili na mesta gde večita tama caruje. Ali mučno silaženje niz breg naplatio nam je izgled predela pod bregom. Mi se spuštasmo jednom kozjom stazom niz to brdo i ne sanjajući o divoti predela koji se putniku ukazuje na podnožju brda. Došavši do same ivice toga brda na jednu malu čistinu, najedanput ukaza se pred nama veličanstvena panorama. „Hura, veselo“ zahori se iz naših grla, jer pred nama se ukaza mala varošica Bajina Bašta na dnu ravnice kroz koju Drina krivuda. S desne strane izdiže se jedno ogromno šiljato brdo koje je svo sem prednjeg dela, obraslo gustom šumom; s leve strane na brdu na kome smo mi bili izgubi se vid u beskrajnim redovima drva, a spreda se žuti šenica, koja se blista i presijava od sunčevih zrakova, a nestašni povetarac njihaše je tamo-amo.

Ja i još jedan moj drug besmo izmakli napred s tom mišlju da iz kakve zgodne zasede ispadnemo i preplašimo ostale, ali očarani lepim izgledom predela mi zaboravismo plan i viknusmo „Ura“, na šta nam se drugovi tako isto odazvaše. Pričekamo ih, te diveći se s njima zajedno pođemo dalje. Nismo kročili ni 200 koraka, a pred nama se ukaza lepi manastir Rača koji se nalazi u jednom sklopu planina. Gromovito „Hura, živio Hadži Melentije“ prolomi vazduh i svi potrčimo niz brdo šaleći i smijući se veselo kao umorni putnici saharski kad ugledaju zelenu oazu na kojoj će se posle toliko pretrpljenih muka bar slatko vode napiti. No trčeći, brzo se umorismo. Mislili smo da ćemo stići za 5 minuta, ali se jako prevarismo jer smo čitavih 3/4 sahata brzo išli dok smo došli u manastir.

Manastir Rača nalazi se na vrlo lepom mestašcu u sklopu planina kroz koje protiče reka Rača, koja izvire iz planine Tare i utiče u Drinu. Ona se nalazi 1 sat od Drine i 1 sat od Bajine Bašte. Raču je zidao kralj Dragutin Nemanjić, ona je bila porušena pa ju je obnovio docnije arhimandrit Hadži-Melentije.

Čim uđosmo u portu, odmah celivasmo grob H. Melentija, koji je s desne strane bogomolje, posedasmo na travu okolo groba, a učitelj ispeva uz gusle onaj odsek iz lepe Višnjićeve pjesme „Ustanak na Dahije“ koji se odnosi na Raču i Hadži-Melentija.

„Dok zapalim Raču ukraj Drine,

I pogubih Hadži-Melentija,

Koj’ je išo preko mora sinjeg,

Te je vlašku ćabu pohodio,

Pak se uzgred u Stambol svratio,

I od cara ferman izlagao,

Za stotinu žutijeh dukata,

Da Vlasima bogomolju gradi,

Da je gradi za sedam godina,

Načini je za godinu dana,

Evo ima šest godina dana

Kako zida pokraj crkve kule,

A u kule nabavlja džebanu

I po mraku topove privlači,

Vidiš, joldaš, da se nečem nada!“

Kad učitelj ispjeva, mi ustanemo i ponovo celivamo grob velikoga rodoljuba „ Bog da ti dušu prosti, vrli Srbine“, tiho nam prošaptaše usne, a svima se oči napuniše suzama slušajući ovu divnu pesmu i gledajući ovu hladnu ploču, koja krije pepeo onoga svetoga kaluđera koga se Fočić, najveći krvopija ugnjetene raje ‘nako pribojava: „Vidiš, joldaš! da se nečem nada“, govoraše on svojemu društvu.

Zaista on je se nadao i nada mu je se ispunila. Dočekao je da vidi Srbina posle mučnih i velikih ratova već na putu ka slobodi. Zatvorio je oči u nadi da će  Srbin umeti i dalje tim svetim putem ići. I nije se prevario. Njegovi potomci sad hodaju slobodno po mestima na koja je on mogao tako doći samo preko krvi svoje i dušmanske. Njegovi potomci smiju sad slobodno celivati i orositi suzama grob ovog velikog Srbina, zaklinjući se na njegovom grobu da će i oni kao i on braniti i izvojevati slobodu i ostalom srpstvu, koje još stenje pod teškim teretima krvoločnih neprijatelja.

(Ovde se pripovedanje o viđenom i doživljenom prekida podacima o Xadži-Melentiju koji se navode prema Kneževini Srbiji Milana Đ. Milićevića i Istoriji srpske revolucije Leopolda Rankea.)

U maloj, prilično ukrašenoj crkvi viđesmo i zastavu sa kojom je Hadži-Melentije u boj išao, a ulazili smo i u sobe u kojima je obitavao, ali ih nismo mogli dobro razgledati što sunce beše blizu horizonta bacajući poslednje zrake na manastir, pa celujući poslednji put grob Hadži Melentijev pođemo u Bajinu Baštu sve pored rečice Rače i u sami mrak dođemo u varoš i odsednemo u kafanu. Bili smo jako umorni, ali opet posedimo pozadugo zabavljajući se u prijatnom razgovoru sa društvom, koje se beše odmah kod nas iskupilo.

Još toga dana jedan se od našeg društva zbog teretnog putovanja razboli i nije mogao dalje ići, te zbog toga se sutradan vrati natrag u Užice , a mi pođemo dalje. Put nas je vodio sve pored Drine te se mi ujedno odmarasmo idući po ravnici od ječerašnjeg teretnog hoda po planinama. Putovali smo sve pored lepo obrađenih polja ostavljajući s desne strane  Drinu koja kroz tu pitomu dolinu krivuda, a s leve brda, koja su sva obrasla gustom šumom sa kojih vredni seljani spuštaju japiju koju posle Drinom na splavovima ćeraju u Loznicu, Šabac, pa čak i Beograd.

Tri sahata smo išli sve ravnicom, a zatim ostavismo Drinu i pođemo kroz čuvenu u tom kraju klisuru Derventu. Mnogo su nam u putu pričali za tu čudnovatu klisuru i mi se radovasmo što ćemo videti najromantičniji predeo celoga našeg puta pa valjda i celoga ovog okruga.

Derventa je tesnac između dve planine, kroz koju teče rečica Derventa. Gorostasne stene, koje su s obadve strane reke, skoro su sasvim gole i uzdižu se na nekim mestima i do 400 metara. Na svima mestima stene su tako upravne da izgledaju kao zid i rekao bi čovek da su obadve planine između kojih teče Derventa bile nekad sastavljene pa ih je ta reka prestrugala. Klisura je na najširim mestima široka od prilike 20-25 m, a na najužem jedva 3-5 m. Najuže mesto u toj klisuri zove se Gornji sklop i tako je uska da srne, kojih po ovim planinama ima, preskaču zajedno sa psima koji ih gone s jedne planine na drugu. Pune tri četvrti časa neprestano smo išli zastajkujući ovde onde i gledajući one lepe panorame, koje se začuđenom i razdraganom putniku svaki čas drukčije ukazuju, gledajući one sklopove kroz koje se Derventa jedva probija i one gorostasne stene, staništa hitronogih divokoza i surih orlova. Kod Gornjeg sklopa sed(n)emo ja i učitelj diveći se ovom čudnovatom stvoru prirodnom a da bi se koliko-toliko življe sećao ove veličanstvene kamene kapije, ja izvadim beležnik i u nj’ nacrtam ukoliko sam bio u stanju, najromantičnije mesto koje sam ikad video.

Već se i sumrak beše počeo hvatati kad izađosmo na vrh kemene klisure i o(d)sednemo u prostranoj ali pravoj seljačkoj mehani u kojoj nađosmo istina hrđav konak, ali dobru večeru i ljubaznog domaćina, koji nas je tako ugostio i starao se o nama da smo se na celom putu zahvalno sećali dobrog čiča Milovana zaboravljajući na hrđavu postelju u kojoj smo usred leta drhtali kao u groznici. Pa ne samo kod čiča Milovana nego i celim putem smo ljubazno dočekivani, jer je narod u ovim planinskim krajevima u koje jevropska „civilizacija“ nije još zavirila, očuvao onaj lepi i karakteristični slovenski običaj: gostoprimstvo.

A sutradan, pošto se oprostismo sa ovim dobrim mehandžijom, pođemo dalje preko planine Prijedova krsta ostavivši na desno planinu Zvijezdu i posle tri sahata pobržeg hoda izađemo iz planine u lepe livade sa veliko i mekom travom i njima smo išli sve do karaule Štule, gde dobijemo jednoga buljubašu koji će nas pratiti do karaule Dikave.

Ali od Štule morali smo proći kroz neku ogromnu mračnu šumu, granicu između Srbije i Bosne koja je upravo jedan dug klanac između planina Mrke kose i Bosanskog Stolca, nazvat Dugi do. Mesto je u tom dolu najstrašnije od svih kroz koje smo u svom putovanju prošli.

Hiljadama ogromnih borova izdigli se u nebesa, stotinama ih popadalo i leže jedan preko drugog a pavitina i drugo šiblje ne da ti kročiti tri koraka, a da se ne spotakneš ili zapleteš. Strašno je ići po takoj šumi u kojoj nema ni kozje staze da bi bar malo pokazivala put. Gde god pogledaš, gore, dole, levo, desno, svuda se izdigli ogromni borovi a oni što trunu na zemlji izgledaju kao kaki džinovi koji su popadali po razbojištu. Još nam je veći strah zadavala pomisao na međede i kurjakove, najopasnije stanovnike ovih groznih šuma. Naposletku, posle dugog pentranja i muke naiđemo na jedan mali putanjak koji nam se ukaza ispred ove strahovitosti kao anđeo spasilac. Pošto se dokopasmo putanjka, odanusmo malo dušom, malo se oslobodismo pa počnemo šalu zbijati. A kad smo skoro hteli da izađemo iz šume, kaza nam buljubaša da u planini Mrkoj kosi ima jedna velika provalija nazvata Zvekara, pa kako beše blizu toga putanjka, to se mi svratimo da je razgledamo.

Zvekara beše u samoj šumi jedna ogromna stena koja se raspukla tako da je gore otvor širok 5-6 kvadr. m. a sama rupa duboka je 25-30 m. Bilo je strašno pogledati u onaj ambis u kome se sneg nikad ne topi pa i sad se beljaše na dnu. Pošto smo zadugo tu bili i bacali unutra stene koje daju neki potmuli glas i odjekuju potmulo ko da neko ječi i  stenje, vratimo se opet na onaj putanjak, pa smo još dugo išli kroz … (nedostaje deo teksta – na osam listova rukopisa oštećena je gornja desna ivica te se tekst ne može pročitati ali se po smislu može nadomestiti) ali samo ne kroz šumu nego kroz visoku i bujnu paprat. Kad se izađe iz šume, ima jedan veliki krst od drveta koji označuje granicu između Srbije i Bosne. Baš kod toga krsta sretosmo jednog austriskog žandarma i jednog vojnika, upitasmo se sa njima pa i posedasmo da se malo ljubazno kao komšije porazgovorimo. Obo(j)ica behu lepo obučeni i imađahu vrlo dobro oružje; podugačke puške i male oštre tesake. Žandarm bejaše dosta krupan i govoraše čisto srpski kao god i mi ali samo na zapadnom dijalektu, dok međutim, njegov drug beše vrlo malog rasta i znađaše srpski vrlo malo.

Žandar je, kao što on kaza, po narodnosti Turčin premda ne znađaše drukčije govoriti sem srpski. Na naše pitanje: „Kako to da si Turčin a da ne znaš nikakav drugi jezik sem srpski“, on samo sleže ramenima i reče. „E pa eto.“

Njegov sićušni saputnik beše Mađar i samo pušaše na neku veliku lulu i gledajući nas ćuteći prevaljivaše velikim krupnim očima. Dugo smo razgovarali sa Turčinom i on nam pričaše kako je jadno stanje u ponosnoj Bosni, kako ih Švaba globi i udara sve “novi i novi namet na vilajet“.

Kajte se, Turci, kajte, imate kad. Niste umeli nekada vladati a sad morate umjeti robovati.

Rastadosmo se sa komšijama „prijateljski“ pogledajući nadutog Mađara koji nije i nas prijateljskijim pogledima darivao (u rukopisu tako, a trebalo bi: Rastasmo se sa komšijama „prijateljski“ pogledajući nadutog Mađara, a ni on nije ništa prijateljskije gledao na nas) i pođosmo dalje premišljajući o tužnoj Bosni i ogromnim pijavicama koje joj i poslednju kap krvi isisaše i to sve u ime jevropske „civilizacije“.

Jadna Bosno! Jadni narode srpski. Zato li se ti boraše toliko vekova protiv turskog gospodstva i sile. Zato li ti skidaše teške ropske lance da ti slobodna Jevropa naturi još teže i gore na vrat. Jadna Bosno! Zato li ti sla tvoje dobre i junačke sinove na bojna polja da se bore za Jevropu a protiv ugnjetača i nasilnika a da ti sad Jevropa naturi još gore siledžije i ugnjetače od kojih ćeš biti kad tad oslobođena ali samo posle ogromnih napora i velikih žrtava. Jadni Srbine! Dokle ćeš gledati da ti te ladne pijavice tvoju dragocenu krv sišu, da žari i pali po tvojoj negda ponosnoj domovini.

„Vekova tužnih roblje gaženo

Atova turskih tvrdom kopitom

Na rođenom je pragu padalo

Prizivajući krikom žalosnim

Jevrope tvrde pomoć varljivu

Al zalud, zalud… Stara tvrdica

Lažljive im je mašte davala

Poklanjajuć’ ih smehom pakosnim

Ugnjetatelju „preugnjetene“!…

(Odlomak iz pesme Đ. Jakšića „Milostivoj Jevropi“)

Eto, Srbine, šta kaže pesnik, vidi kako te milostiva Jevropa vara. Tako ona i sad radi. Daje ti „spasioce“ kao bajagi, a ona te međutim baca s jednog mača na drugi oštriji, iz jednog ponora u drugi dublji, a to je, Srbine, ona ista Jevropa koju si ti svojim rođenim grudima zaštićivao vekovima lomeći sebe i trošeći svoju snagu sve dotle dok nisi uspeo da odbraniš lažljivu Jevropu, pa si u toj borbi podlegao i navukao na sebe ropske lance a ona nezahvalnica sad te prezrivo gleda i smeška se ha, ha, ha, ha. Ali Srbin trpi, trpi i čeka i doći će vreme kada će se i on razabrati ponovo i kada će uz jeku i zveket mačeva uskliknuti:

„Zar nije bolja smrt?

Nije li lepši grob?

No hladni lanac, memla, tamnica,

Sramotni rob!

Na oružje!

Srbin je junak, junak je grki

Smrskaće teme dušmanu svom

Na oružje! Na oružje!

(Đ. Jakšić, Pesme I sv. – napomena autorova.)

I poteći će krv groznih tirana i Srbin ujedinjen i složan će pevati vesele pesme slobodi svojoj.

Takvim mislima sam se zadugo zanimo ćuteći, kad se rastadosmo od čuvara granice. Svi smo ćutali. Svaki je sigurno mislio o „civilizatorki“ i o jadnom srpskom narodu, o Bosni i raskomadanim srpskim zemljama.

Zadugo smo išli ćuteći uz Dugi do sve pored granice a zatim je ostavimo i pođemo jednim kozjim putanjkom. Pređemo Kozji rid i ispenjemo se na vrlo visoko brdo Janjač. Kad izađosmo na vrh Janjča svima se ote krik čuđenja i divljenja. Lepši izgled predela još ni s jednog brda nismo viđeli. U dolini ispod brda pružila se velika višegradska ravnica divno obrađena usevima. To je čuvena kod tamošnjeg sveta Višegradska župa. Drina se plavi i krivuda tamo amo kao zmija a ukraj nje beli se ponositi Višegrad, sa privlačnom pravoslavnom crkvom na jednom breščiću i velikom ćuprijom na Drini. S Višegrada se otme pogled ka hiljadama planina bosanskih, hercegovačkih, crnogorskih itd. Gledajući te bosanske i hercegovačke visoke planine i nehotice mi se otme uzdah iz grudi. Blagi bože, sve je to srpsko bilo, svuda tuda žive Srbi pritešnjeni tuđinom. Pogledaš u daljinu a ono bele se snegom pokriveni visoki vrhovi Komova, do njih se pružio Durmitor, te vrhovima… (oštećeno, nedostaju dve ili tri reči). Spram Durmitora se uzdiže gorostasni Pirlitor i visoki Trebević više Sarajeva, tamo dalje Romanija i još hiljadama manjih i većih bregova i breščića, i mnoge još druge veće i manje planine.

Kakva milina obuzme Srba kada vidi prvi put skoro pola srpskog sveta to se ne da rečima opisati. Gledali smo i gledali te lepe predele od kojih ne mogasmo očiju odvojiti i kad se sunce poče sve više spuštati horizontu, ostavismo i mi visoki Janjač i spustismo se u pitomo selo Zaovine gde i noćismo kod kuće jednog buljubaše. A sutradan krenemo se na breg veći i od samog Janjča, na visoki Miloševac, u društvu sa još jednim učiteljem, sa bratom toga buljubaše. Pohodimo uzgred i mesto gde se pravi i nova osnovna škola a zatim pođemo uz jednu rečicu do Miloševca ostavivši na desno još jednu šumu od same omorike, drveća koje je slavni Pančić prvi pronašao, pa od koga mu po njegovoj želji i mrtvački sanduk napraviše.

Na podnožju Miloševca odmorismo se zadugo da bi se što lakše popeli na tu visoku planinu. Počeli smo se peti u pola dva sahata. Vrućina beše velika te smo se svaki čas odmarali. Uz Miloševac do najvećeg vrha peli smo se dobra tri sahata. Isprva smo išli kroz samu borovu šumu. I ovuda, kao i svuda, šuma je jako satrvena nerazumnim i besavesnim sečenjem. Stotinama velikih starih borova leže na zemlji i trunu samo zato što je kakav nerazuman seljak odsek’o sa dna jedan metar za luč a ono ostalo ostavio onako da trune i propada. Zaista žalosno! Hiljadama blaga onde propada samo zbog koga tovara luča koji ne vredi ni dvaesti deo onoga što trune. Ja mislim da su na prvo mesto pozvati narodni učitelji da uče i obaveštavaju narod kako će šumu da podižu još više a ne da satiru i ono što su im njihovi stari očuvali i ostavili. Zaista, vidi se najveća nemarnost kod onih koji su pozvati da narod obaveštavaju i uče.

Čitava dva sahata išli smo kroz ovu žalosnu šumu a zatim preko kamenjaka uz koji se bilo tako teško peti da smo se morali rukama pridržavati de se ne stropoštamo u kakvu provaliju. Pošto pređemo i taj strašni kamenjak, tek onda nastaje pravi raj. Velika bujna trava zeleni se a gusto drveće napravilo divan hlad, pa sve zajedno izgleda kao kakav veličanstven vrt sa koga je veoma divno gledati u: Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru, Staru Srbiju i ponosnu Šumadiju do same Avale.

Gledao sam docnije i sa Čigote, najvećeg vrha zlatiborskog, ali sa Miloševca vidi se više i bolje. A i jeste veliki, najveći u okolini svojoj pa prema svim drugim većim i manjim planinama izgleda kao velika orlušina među malim pticama, kao kakva velika kula među seoskim kolebama na vrhu koje se beli Milošev kamen oko koga se na Ilindan iskupi silan svet da u prijatnom razgovoru provedu dan i da se nagledaju lepih srpskih zemalja i napričaju o junačkim delima starih srpskih vitezova.

Ne mogući se siti nagledati one lepe srpske zemlje, onih bregova i dolina u kojima Srbi žive, onih livada i obrađenih polja na podnožju Miloševca više smo se puta kretali da idemo pa smo se opet vraćali i opet gledali: Trebević i Pirlitor i sa radošću posmatrali beli sneg na visovima Komova i Durmitora.

Zlaćani zraci zalazećeg sunca, koji padahu na Zborište i otegnuto i harmonično pevanje čobanica, koje terahu stada sa plandišta u selu kazivahu nam da se dan približuje svojemu kraju, te mi pohitamo u dolinu. Ali još podaleko pred Mokrom Gorom, mestašcetom u kome smo naumili da noćimo, stiže nas noć tako da smo jedva nazirali put kojim smo išli, pa je bilo i predloga da noćimo đegod na livadi. Srčanost i veselost nisu nas nikako ostavljali pa su i sada sa nama bili, jer iako smo gazili po nekim barama i potocima, iako smo jedva viđeli kuda idemo, opet vesela pesma i šala ne prestajaše. Tek u neko doba pomoli se i mesec te svojom bledom svetlošću obasja gore i dubrave, staze i bogaze. Ali kakva korist od meseca kad mi besmo već u Mokroj gori i žurno potražimo stan da se u njemu od velikih štrapaca odmorimo.

Sutradan izađemo da vidimo ovu varoš od nekoliko kuća. Mokra Gora je na jednom kraju „Markova polja“ na reci Kamišini, skoro na granici Srbije. Ima školu, dve mehane i nekoliko kuća. Ovde smo čuli jednu čudnu priču koju nam je pričao sam sveštenik mokrogorski. „Nekada, pričaše popa, življahu na granici ovde dva brata: Mihajlo i Konstantin. Mihajlo je često terao daske, šašovce sa Šargana na granicu i tamo mu je đumrukdžija Turčin uzimao mesto đumruka po jedan šašovac. Jednom Mihajlo natovari na konja šašovce pa ponese i jedan u ruci da da đumrukdžiji da mu ovaj ne bi drešio tovar. Turčin ne htede da uzme da uzme onaj šašovac od Mihajla nego zahtevaše da mu ovaj drugi izvadi iz tovara. Ovaj ga je molio da to ne čini nego neka uzme onaj šašovac što mu je u ruci, ali Turčin neće za to ni da čuje već juriši da mu rastovari tovar psujući Mihajla i nazivajući ga krijumčarom i lopovom. Uzavre krv u Mihajlu pa baš kad ovaj htede da odreši konopac i da rastovari šašovce udari ga onim šašovcem posred glave i Turčin se odma stropošta na zemlju sa koje se više nije ni digao. Drugi Turci, videći šta učini Vlah, odma ga uhvate i odvedu u zatvor. Posle nekog vremena Mihajlo se izvede i saopšte mu ili da gine ili da menja veru /ili krv za krv, ili veru za veru/. Mihajlo pristane na ovo drugo i poturči se dobivši novo ime Urem, a njegovi potomci prozovu se Uremovići pa se tako zove i jedno selo koje su oni duž granice naselili.

Kad smo pošli iz Mokre Gore, đumrukdžija nam da jednoga pandura da nas prati. Taj se pandur preziva Konstantinović i on je unuk brata Uremova Konstantina, čiji se potomci, opet, prezivaju Konstantinovići. I taj nam pandur potvrdi sve ono što nam je o njegovim starim pričao sveštenik mokrogorski.

Mučan put učini te i ne mogasmo govoriti sa onim pandurom koji bi nam sigurno još dosta zanimljivih pričica o Srbima Muhamedovcima s kojima je u dodiru pričao, a pošto nas isprati do brda Arnauta, vrati se natrag a mi onda sami jednom kozjom stazom pođemo uz Arnaute.

Divno čudo da u ovome klancu gde se čovek ne bi nadao da će ikoga sresti sem zvrčkova, iskrsnuše odjednom dva naša poznanika iz Užica. Svojski i srdačno se rukovasmo i sedosmo da se malo odmorimo. Izgledali smo u onoj divljini kao hajduci na sastanku. Pošto se siti narazgovarasmo o svačemu, a osobito o Užicu jer smo ga se već bili uželeli kao da ga od pre nekoliko godina nismo videli a ne od pre nekoliko dana, rastadosmo se opet srdačno se rukujući, te oni pođoše u tursku banju, a mi na Zlatibor. Odmakli smo bili čitavih 10 minuta, kad opazim da mi nema torbe sa stvarima te se brzo vratim i nađem je na onom mestu gde smo sedeli sa našim poznanicima.

Družina me pričeka i pošto se vratim, pođemo opet uz visoke Arnaute a zatim uz još veći Panjak pa, kad se s teškom mukom prekoturamo i preko ovoga krševitog i kamenitog brda idući stazom na koju dvojica nisu mogla uporedo stati i sa koje ti preti opasnost da se svaki čas strmekneš u provaliju, stignemo u zlatiborski srez odakle i počinje Zlatibor.

Idući ovom talasastom ravni činilo nam se da ćemo sad stići pod Palisat u Čajtinu iako smo bili daleko od njega tri-četiri sahata. Dugo smo išli preko ove tako reći ravnice pa kako nismo bili naučili toliko pešačiti po ravnici, to smo jako bili svi željni da dođemo što pre u Čajetinu koja izgledaše da je pred nama ali je mi ne možemo da stignemo.

Pošto prođosmo Očku goru u kojoj je, kako se kaže, ubijen Mladen Milovanović i kad posle mučnog pentranja uz neki kamenjak dođemo naposletku u Čajtinu – već se beše smrklo.

Svake godine od Petrovadne pa do Velike Gospojine iskupi se ovde prilično dosta gospode iz Beograda, Užica i drugih varoši, koji dođu bilo da leče kakvu boljku, bilo da malo uživaju u prirodi, da se nadišu čistog i svežeg zlatiborskog vazduha i da se napiju hladne vode sa čuvenog Kulaševca ili da sa visoke Čigote i Tornika posmatraju ponosnu Bosnu i kršnu Hercegovinu, Staru Srbiju, Crnu Goru i Srbiju do same Avale i Beograda.

U samoj Čajetini nismo imali šta mnogo videti i zato rano pohitamo da što pre izađemo na Čigotu te da razgledamo i opišemo ovaj čuveni Zlatibor, koji je ostavio dubok utisak u duši svakoga onoga koji ga je video ili se peo na vrhove njegove. Bili smo umorni od jučerašnjeg teškog i trudnog hoda ali pri pogledu na one divne predele iščezavaše svaki umor i neveselost.

Kod Kulaševca, čuvene hladne vode usred ravni zlatiborske seđesmo poduže i pošto malo proleškamo u hladu velikih borova, krenemo se ostavivši visoki Tornik na desnoj strani, na najviši vrh Čigote, koji se pred nama uzdizaše kao kakva ogromna kula. Dugo smo se peli dok smo stigli na najveći vrh, sa koga se vidi vrlo daleko, skoro kao i sa Miloševca.

Ali najlepši predeo koji se vidi sa najvišeg vrha Zlatibora jeste Zlatibor. Odavde izgledaše on tako veličanstven, tako čaroban, da se ni malo ne preteruje kad se o njemu s onolikom hvalom govori i piše. Prostrana ravan, ispresecana malim breščićima vidi se odavde sva i izgleda kao uzburkano more, ali na kome mesto gorostasnih kitova i opasnih krokodila i drugih vodozemaca i riba bezbrižno preživaju debeli volovi sakupljeni ovde onde u veće i manje gomile.

Zlatibor se sav viđaše, ali velika magla i gusti crni oblaci koji se gomilahu na horizontu prečaše te se u daljini jedva nazirahu velike bosanske planine a ujedno nam nagoveštavahu i veliku buru i kišu te mi ostavismo i to visoko mesto te se preko omanjih vrhova Čigote uputimo selu Ljubišu. Dugo smo išli preko tih bregova pojmivši tek sada šta je to put. Tek što se pređe jedno brdo, a ono pred nama se uzdiglo drugo veće. Sa najvećom strpeljivošću pređemo i preko njega, nadajući se da ćemo odmah stići u Ljubiš, gde smo se nadali dobroj gozbi kod rođaka učiteljeva, kad ali pred nama osuo se čitav niz brda, sve jedan za drugim a Murtenicu više Ljubiša nikako da ugledamo.

Tri puna sahata išli smo preko Čigote i tek tada stigosmo na Previju, najkrajnju tačku Zlatibora. Odatle se spustismo niz neki veliki krš, odakle posle četvrtine časa hoda dođemo pod Murtenicu gde nas u jednoj maloj kućici lepo dočeka domaćin, starac gotovo obnevideo i stara domaćica zahvaljujući nam Bog zna kako što smo im veliku dobrotu učinili te im u kuću došli.

Posle večere sednemo u kući te u prijatnom razgovoru i šali provedemo do neko doba noći slušajući zatim i učitelja kako u ovoj maloj kućici uz jasne gusle pominje Miloša i Marka i ostale srpske vitezove.

Kad nas umor savlada mi poliježemo đe je kome mesto bilo određeno. Meni i još jednom mom drugu pade u deo podrum u kome sam tu noć i pored užasnog zadaha i mema pomešanog sa kiselim zadahom sira koji tu beše, ipak slatko spavao ustavši sutradan tek pošto sunce beše visoko o(d)skočilo.

Tu smo probavili još jedan dan i noćimo još jednu noć pa drugog dana veselo sve pevajući pođemo kroz Murtenicu.

Murtenica je planina sva obrasla gustom šumom, samo poneđe su seljaci iz osvete ili iz sopstvene koristi zapaljivali šumu te su ostala samo ogorela visoka stabla, te beše tužno viđeti tu pustoš usred bujne zelene šume. Jedno takvo visoko stablo zajedničkim snagama oborismo i pade sa velikim praskom.

Kroz svu Murtenicu vikali smo, derali se, pjevali, jer oprostićete Murtenica je , a često se kod nas čuje: „Šta se dereš kao da si u Murtenici“ i sad  upotrebismo ovu zgodnu priliku da se dobro izvičemo.

Kad izađosmo iz šume, ne odosmo kao što smo bili pre ugovorili u Kućane, zbog velike magle i kiše koja poče već padati, nego se svratimo u Belu Reku gde kod jednog bogatog domaćina noćimo, a sutradan, iako beše velika magla da se na dvadeset koraka nije viđelo, ipak se mi ne osvrtasmo na molbu domaćinovu da kod njega predanimo, već se krenemo dalje pored sela Močioca u kome baš ispod samog Mučnja ima škola koju pohodismo. Ali kako smo se začudili kad uđosmo u školu koja spolja izgledaše prilično lepa, ali iznutra pre je ličila na kakvu prljavu meančinu seosku nego li na sveti dom đe se maloj đeci daju prva znanja, đe se tim nevinim mališanima usađuje prvi kamen temeljac u zgradu života. U mračnim sobama duvarovi i patos izgledahu kao da tu nisu do juče stanovali ljudi već prljave i nečiste životinje, koje se u nečistoći goje i uživaju. Pa i soba gde stanuje učitelj nimalo nije bolja bila. Jadno i žalosno. Čisto smo se ljutili, toliko nam je to bilo krivo, ali nas je tešilo to što čusmo da je učitelj dobio zaslužnu ocenu na čistoći, dakle dvojku.

Ova je škola baš na samom mestu odakle se Mučanj počinje pružati. Čitava dva i po časa išli smo sve pored samog Mučnja kome vrh nismo mogli zbog magle nikako sagledati. Od drugog kraja Mučnja okreće drugi put na Javor , ali zbog velike magle nismo smeli ni pomišljati da na Javor idemo, jedno što je put vrlo hrđav, a zbog skorašnje kiše napravio se još gori i, drugo, zbog toga što se penjanjem na Javor ne bi tada ništa koristovali, ne bi mogli ništa ni viđeti, a samo bi se izlagali opasnosti da nas ne napadnu kakvi hrđavi ljudi, kojih oko ove granice ima dosta.

Poradi svega toga mi ne htednemo ići na Javor, nego okrenemo drugim putem u Prilike u koje dođemo mokri i umorni pred samo veče. Sutradan ustanemo rano i pogledamo na Javor. Ni jednoga oblačka, ni traga od magle. Pošto doručkujemo divne priličke pogače sa lepim, mekin sirom i napijemo se kisele vode, koja izvire u samoj avliji, zbog koje se svake godine iskupi mnoštvo sveta, bilo da leči kakvu boljku bilo da /provede vreme u/ – (tekst oštećen) prijatnom društvu – počnemo se dogovarati kuda ćemo, na koju li stranu. Pravo je kazao Ljuba Nenadović – ako nema poslovice, trebalo bi je napraviti: „da gde mnogo društva pođu, onde jedva dvojica zajedno dođu.“ Zaista cela istina koja se i sad kod nas desila, a evo kako: ja sam hteo da idem na Javor a ostala tro(j)ica mojih drugova – od koji su dvo(j)ica već bili jednom na Javoru – hteli su da idu na Kopaonik a odatle preko Kraljeva i Čačka u Užice. Zaista lepa misao ali za mene neostvarljiva. Novčana oskudica a osobito poslovi kućevni nisu mi mogli dopustiti da produžim toliki put i morao sam da se rastavim sa društvom sa kojim sam toliko prijatnih časova proveo i na koje sam potpuno bio navikao.

Ispratim ih do Ivanjice. Bilo mi je jako žao. Društvo ostavljam a na Javor se nisam peo.

Ižljubim se i oprostim s drugovima i posle pola časa već sam bio na putu za Užice.

 

Užice, jula1891. god.                            Mil.  T  P  VII

 

Ovo što Miloš tako strastveno opisuje, je svakako ono što mi danas nazivamo planinarenjem. Beleška o jednoj ovakvoj avanturi je, svakako, deo slagalice koja je složena deset godina kasnije, 17. juna 1901. godine, kada je osnovano Srpsko planinasko društvo.

Pisac je, kao dobrovoljac, učestvovao je u oba balkanska i Prvom svetskom ratu. U borbama na Adi Kurjačici ranjen je u levu nogu i prebačen u bolnicu u Valjevo, a zatim u Kragujevac, gde mu je noga amputirana. Juna 1915. godine odlikovan je Karađorđevom zvezdom. Kao težak ranjenik nije se mogao povlačiti sa srpskom vojskom preko Albanije, pa je zarobljen u Peći. Teško bolestan, prešao je mukotrpan put preko Mitrovice, Beograda, Karansebeša, Temišvara, Braunaua, Jozefštata, Ašaha i Mathauzena, gde je konačno razmenjen. Miloš je umro u Parizu u bolnici sv. Jovana Bogoslova 15. aprila 1918. godine.

Za priliku da čitamo ovaj nesvakidašnji, a nama planinarima posebno interesantan rukopis veliku zahvalnost dugujemo Istorijskom arhivu Užica, koji je originalni rukopis sačuvao i Dragici Matić koja je isti priredila za publikovanje.